Prvi pokušaj da uporedim Koelja i Borhesa, zvučao je (ili bolje reći zvečao je) smešno u mojoj glavi. Naravno, kao i uvek, bila sam u pravu. Da se razumemo ja sam uvek u pravu, osim onda kad nisam, a i onda sam u pravu da nisam u pravu, tako da sam ja uvek u pravu. Ali, vraćam se njima. Koeljo je možda bio intrigantan i zanimljiv u mom životu i svetu kada je stupio na scenu svetske književnosti u Srbiji. Ako ne znate, ili se ne sećate, bilo je to sa pojavom knjige Alhemičar. Kao i uvek, ako niste pročitali ono što je apsolutni hit ovih dana, šta s vama uopšte ima da se priča?! Ljudi su čitali knjigu ne čitajući je ustvari. Zapamtili su nešto, više zapisali nešto što im je zvučalo lepo i veoma produhovljeno, a pamtili ono što su neki drugi negde rekli da je srž, poenta, smisao. Došla je ubrzo i druga knjiga, Na obali reke Pjedre sedela sam i plakala. Svi su se trudili da nahvale knjigu i da ne znam šta sve pronađu u njoj, meni je i dan danas ostalo kao najupečatljivije iz cele te priče, rečenica da „ljubav ostaje, samo se muškarci menjaju“, ostavljam slobodu da je muškarci slobodnu obrnu i u svoju korist . Tako posmatrajući stvari shvatićete da nisam baš pridavala mnogo pažnje novim Koeljovim knjigama, nekad sam nešto čitala, nekada nisam. Poslednje što sam pročitala od njega jeste Zahir, nagovorila me žena. Opet, nije to knjiga koja je na mene ostavila dubok otisak, i teško izbrisiv trag, nisam u njoj čak našla ni nekoliko, a ne mnogo novih stvari, ili bar posmatrano iz druge, ili drugačije perspektive. No, šta je tu je, ne volem da ostavljam nedočitane knjige.

Borhesov esej na nepunih 5 strana je s druge strane fantastičan. Zato što nije nikakva filozofija života, ili recept za bolji, nego prosto jedna divna retrospekcija, sa veoma bitnim podacima. Ipak, nešto pročitajte i sami. Ono što je mene na kraju fasciniralo na (generalno) temu Zahira, jeste momenat svesnosti da je Zahir, bez obzira na sva ponuđena značenja, ustvari samo još jedna reč za opsednutost. Jer, ustvari Zahir to jeste. Da li u vidu novčića, tigra, imena, osobe, ili emocije, Zahir je ustvari opsesija koja nas potpuno obuhvata i ako nemamo sreće nikada nas neće ni napustiti. Plašim se da ovo nemamo sreće zaista zvuči kao što treba da zvuči, uopšte nije dobro, zdravo, niti srećno po nas da budemo opsednuti! (ukoliko to još niste shvatili) Sve u svemu, neuporidivi su ipak uspeli da se nađu u jednoj jedinoj tački preseka, samo jedna i postoji. I jedan i drugi su posvetili čitavu jednu priču, čitav jedan opisan život (možda realan, možda ne) opsednutosti, ili Zahiru.

Postoji jedno od objašnjenja da Zahir znači onaj koji je vidljiv, jasan, dodala bih još i očigledan, ali to ne znači da nešto što nam je jasno ne može postati i naša opsesija.

Znam da vas ne zanima, ali koliko ste opsednuti predmetom, čovekom, emocijom ili bilo čime drugim? Da li ste to pitanje ikad postavili?

U svakom slučaju, ja mislim da je ćela potpuno isto sexi kao i duga kovrdžava kosa

Hosted by eSnips