…ako ne postoji pravo i pogrešno vreme, jer i kako bi postojalo, onda kako reći prave reči u pogrešno vreme? Ili pogrešne reči, ali u pravo vreme? Da li me razumeš, kada me čitaš, jer me ne čuješ. Bilo je samo jednom. Tada smo potrošili vreme na rasprave o religiji, postavljanju ljudi prema nečemu kao najobičnijoj genralizaciji, jer ih prosto mrzi da izađu iz te prostorije u kojoj su, ionako, svi. Pričala sam o muzici, o bluzu, o gospelu, dotakla se u nekom momentu i starih slovena, zar ne? Pričali smo o prošlosti, svako o svojoj, mi nemamo zajedničku prošlost! Ma, nije ni bitno…

Dolazim da me iznerviraš, kad ne vidiš ono što je tu, a znam, svaki put, da nećeš videti. Znam da si umoran, i ne mogu da se iznerviram. Dolazim, jer mi je fascinantno koliko te fascinira svaka treća reč koju napišem, jer je imaš u svom rečniku. Dolazim da ukradem ti nešto, jer nećeš da mi pokloniš, a nije mnogo. Dolazim da ti se plazim, jer si zabavan kad podetinjiš.

Pišem da bi pročitao, kad se izbrišu razlike. Pišem da ne bude jasno i glasno, providno kroz staklo prozora, već slika na drugom njegovom krilu. Pišem o tebi, za tebe, s tobom, ali ja, za sebe, o sebi, bez tebe, o meni. Pišem da ne razumeš, ako ne pročitaš dva puta i pitaš me šta znači.

Odlazim da mi nedostaješ. Odlazim da mislim na tebe. Odlazim da mislim o tebi. Odlazim jer znam šta nosi sutra. Odlazim da se opet vratim. Odlazim jer ne veruješ. Odlazim jer su granice isuviše debelo ucrtane na mapi. Odlazim jer su ograde isuviše visoke. Odlazim da TI, baš TI, jednog dana…

p.s. jel da da mi je lepa mašta?