a gde smo sada? i da li je to bitno? ko se koga seća? kojim povodom, i na koji način? sva nebitna pitanja kojima se gađamo kada osetimo da gricka nas savest… da li se kaješ? da li se kajem? ne, ja ne. znaš mene. uradila sam to samo s tobom, samo tada, samo taj, svaki put. potpuno svojevoljno. sa osmehom na usnama. ispunjena željom i žudnjom. i ni jednog momenta ništa nije moglo da nam smeta. nije nam smetalo! ni sunce koje nas je zabrinuto gledalo tog jutra. onako ispijene, na ulici, na uglu ulica. svaki put kad svratim u grad odem na to mesto. nema klupa, znaš, pa sednem na zidić. ipak, nikad ne ostajem dugo. možda me vidi sunce. da li se kaješ? da li te to podesti na mene? da li savest budi sećanja, ili sećanja bude savest? ma šta je savest uopšte? to nekog kao zanima? nekom kao treba opravdanje ili nešto? ma daj… briga me. za nju, i nju i savest, i sećanja. briga me za sve to!

-šta slušaš?

-sada?

-ne, juče! naravno da S A D A!

-ne viči bre ti na mene!

-dobro, ti ćeš.

-aha, ja ću kekeke

-i?

-aaaa ček, sad ću ti rečem

-čekam…

-moj spisak 1904, tvoj spisak, al stari, 11947

-ne seriiii!!!

-moram. umreću, inače

-da, znam! Majooooo

-bzzzz

-e, idem da pustim, ne sećam se kad sam ga slušao poslednji put

-volim i ja tebe. odoh. :kiss :OVCA

- :kiss :OVCA