Besciljno sedim već danima. Život se svodi na crtice i tačkice; povremeno se vrti spiralnom putanjom. I kad pomislim da napišem nešto, sve deluje prilično bledo, skoro potpuno neinteresantno, ili nekad sasvim zamršeno i nerazumljivo i meni samoj. Bilo bi jednostavno reći da vlada talas depresije, ali nije to. Nije ni blizu. Postoji samo previše praznina koje nemam čime da ispunim.

Osim toga… vratile su se serije u život nas, posebnih ljudi, pa umesto filmova koji su postali krajnje neukusni, ipak ima šta da se pogleda. Seriju u snovima sam, na sreću, završila, samo sad ne mogu da se setim do koje epizode sam stigla. No, nije to sad mnogo važno. Čekam da mi neko kupi na poklon jedan lep eBook reader, pa da konačno smanjim spisak elektronskih knjiga koje nisam pročitala, iako sumnjam da će se taj broj ikad smanjiti… Počastila sam sebe novim jastukom i sad se lagano vraćam u normalu, ili se vrat vraća u normalu, to još nije precizno utvrđeno.

Britanija je pod snegom. Bojan još nije pročitao knjigu. Mila se ne javlja. Petronije neće da preseli blog, što me nekad posebno nervira, ali… Pitam se kako Šetaču uspeva da redovno piše, i pritom mu postovi nisu ni kratki ni nezanimljivi, nego ono drugo, suprotno!

Šetnje su fantastične kad ne duva jak vetar. Sa muzikom, pomešane. Fali samo nekoliko fotografija.

Još uvek razmišljam o Aleksandru koji razbija sve staklene figure kako bi umanjio sopstvenu patnju…